За њега се говорило да је строги подвижник 118 који је некада у односу са другима бивао груб, често без зазора да добро преслиша и изгрди човека. Отуда је изненађујуће искуство било откривање његове бла- ге душе, осетљиве за сваки покрет, као и доживљај његове састрадалне љубави према палом створењу. Код њега се долазило на духовну проверу и утеху, са поверењем да се човеково грешно и напаћено биће може поново васпоставити и вратити на служ- бу Богу. Они који су скрушавали свој дух и стављали главу под његов епитрахиљ могли би то да посведо- че, као и чињеницу да никада није давао епитимије. Гледајући на оца Саву, на његово држање и по- крете, слушајући узвишене речи уста његових и дис- ање побожног му бића стицали смо уверење да нам је Бог родитељ који нас воли, верује у нас и помаже нам на нашем животном путу. Његова близина нас је подсећала на Христово обећање да ће бити са нама у све дане до свршетка века, уз благу опомену да без свадбеног руха не можемо ући у Царство небеско. Знали смо кад смо пред њим да не можемо бити как- ви било него онакви какве нас Бог жели и очекује. Његов поглед је блажио, али и прекоревао наше про- машаје подстичући нас на труд. Волео је некада да каже у непосредном обраћању: „Хоће ли бити шта од тебе?“ Зарад његове светости сви смо тежили ка томе да будемо истински хришћани, православни Срби, и за његовом трпезом постајали преподобни. Он би нас и умио и окрепио. Остајало је само отворено пи- тање какви ћемо бити када изађемо напоље, у свет. Али, чекао нас је он и тамо, јер смо често увиђали да ништа није сакривено од његовог прозорљивог ока. Зато смо желели да имамо његов благослов и молит- ву са собом, сладећи се и користећи се његовим стал- ним присуством и покровитељством. Бити уз њега значило је имати доживљај налик Откровењу, Бо- гојављењу, Васкрсењу душе и тела. Тада је постајало тако блиско сазнање и уверење да Господ долази. Чи- нило нам се некада да смо без страха могли рећи „Да дођи, Господе Исусе“ (Откр. 22, 20) или још чешће „Учитељу, добро нам је овде бити“ (Лк. 9, 33). Ипак, осећање да још нисмо приправни за Царство Божије терало нас је на дубља преиспитивања да бисмо ро- дили род достојан покајања. Стога смо увек изнова долазили код оца са оним што смо имали у себи не би ли се пред њим и за нас саме расветлио сопствени проблем. Од таквог духовника са даром изузетног расуђивања добијали смо решења у нашим недоуми- цама да смо пред њиховом савршеношћу могли само да кажемо „нека буде“, а потом испитујемо своју соп- ствену спремност да поверујемо и деламо. Отац Сава је био послушан монах, веран Црк-119 ви, иако је понекад у својим беседама умео да кри- тикује владику Стефана што је постајало повод поје- динцима неутврђенима у вери да се дрзну и заузму став најблаже речено критичара Цркве и црквеног живота. Заборављали су на очеве речи: „Ја то могу да кажем, али ви не можете!“ Тако је уразумљивао оне који би се погордили и помислили да могу равно- правно са њим, без жртвене љубави у себи, да нешто ураде или изрекну. Посебност његовог односа према владики Стефану била је позната, али и недовољно схваћена. На такав његов став доста је утицала одлу- ка поменутог Епископа да се забрани богослужење недељним и празничним данима у манастиру подиг- нутом на породичном имању Ћировића. Ту су, по благослову владике жичког Василија, пошто су пову- чени из манастира у којима су до тада живели, својe монашкo ткање наставили да обделавају његов брат и две сестре. Међутим, недуго затим уследила је по- зната забрана. Седам година је о. Серафим, недељом и празником, у време одређено за служење Свете Литургије, ишао за овцама које је напасао, читао Еванђеље, молио се и проливао сузе у чезнућу да слу- жи Ономе који му је све дао и коме је бескрајно бла- годарио. Стрпљиво је уздизао очи ка Богу и Божијој правди и смирено чекао да се открије истина и воља Божија у конкретном случају. Отац Сава је имао дру- гачији карактер од свог брата, па је гласно и отворено негодовао против поступка владике Стефана знајући да је све то плод туђих клеветаи да његови најмилији неправедно страдају. Као најстарији међу њима узео их је под заштиту. Слушајући извесне очеве беседе неко је могао помислити да је он непријатељски и не- измириво расположен према свом Епископу. Ипак, на опелу владики Стефану, које је одржано у мана- стиру Жича, отац Сава се појавио са својим сестрин- ством да испрати надлежног Епископа и покаже да је пре свега слуга Божији и човек Цркве Христове. Они који нису довољно познавали оца Саву, површно разумевајући његове речи, стицали су од- ређена уверења која су одговарала њиховом духов- ном стању и која су их доводила до претеране сме- лости да критикују Цркву и поједине епископе и свештенике. Тако је једном приликом оца посетило више монаха (за једног од њих се сматра да је био монах Акакије који је касније основао расколничку групу „зилота“– такозване „старокалендарце“) са намеромда га приволе њиховом мишљењу. Пошто су дошли у време вечере отац Сава их је, када нису хтели да устану на молитву „Оче наш“, добро изгр- дио рекавши им да би и католици устали из поштовања према молитви. Мислећи да ће код њега наћи разумевање, не само да нису нашли подршку за своје ставове него су се и лоше провели што на тај начин размишљају и негодују против Цркве коју је Христос засновао крвљу својом.
О очевом расуђивању говори ситуација из времена када су на рачун владике Лаврентија стизале замерке да претерано сарађује са представницима римокатоличке цркве. Чак су поједини духовници, имајући слично уверење, својим чадима бранили да се причешћују на службама код поменутог Епископа, а нарочито на празник Благовести када су се многи богомољци сабирали у манастиру Ћелије. Отац Сава је увек говорио да владику Лаврентија нико није рашчинио и да он све док је епископ наше цркве има благодат и да се код њега, као и код сваког другог епископа, може причешћивати.
Такође, неки су негодовали што је манастир Успење на Каблару обновљен наводно „сумњивим“новцем господина Велимировића који је имао своју грађевинску фирму. На празник Успења, када је вршено освећење обновљеног манастира, многи су дошли на Свету Литургију у манастир Вазнесење не би ли чули шта отац мисли о овом чину. Знајући то, он је говорио да је сву ноћ уочи празника благодарио Богу слушајући како деца Божија тамо, преко пута њега, бдију и славе Бога и Пресвету Богородицу на начин како они знају. Ником од присутних после тога није падало на памет да доводи у питање светост места и манастира у коме је новопридошла монахиња пронашла уточиште за побожан живот. Подршку коју је она једном приликом добила када је њен манастир посетио отац Сава, са сломљеном руком у гипсу, прича је за себе.
