Клисура

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ ОВЧАРСКО–КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ

Овчарско–Кабларска клисура једна је од најживописнијих клисура у Србији. Налази се на Западној Морави, усечена између планинских масива Овчара и Каблара, ширине од 50 м до 100 м, а дужине око 20 км. Од Чачка је удаљена 18 км. Каблар се одликује стрмим, високим кречњачким стенама у којима се запажају отвори неколико пећина. Као контраст суровим падинама Каблара, падине Овчара се блаже спуштају до реке, прекривене зеленим, шумским масивима, јединственом флором и фауном. Западна Морава која протиче између Овчара и Каблара, повремено се проширује у језерца чисте, зелене воде, а повремено се сужава и прави рукавце и укљештене меандре, преко којих постоји неколико уских висећих мостова. Највиши врх Овчара (985 м), налази се 710 м над реком — уједно је и највећа дубина клисуре.

До клисуре се долази магистралом која преко Чачка води ка Ужицу. Оно што путник пре свега уочи јесте раскошно природно окружење Овчарско–Кабларске клисуре. Највећи део овог подручја заузима плодна равница надморске висине од 200 до 300 метара, која се протеже низ ток Западне Мораве. Ha релативно уском простору на напуклинама стена постоји чак 31 лековити извор и један термални код Овчар Бање.

Овчарско–Кабларска клисура je заштићен природни резерват под бригом државе. Уредбом Владе Републике Србије Овчарско–Кабларска клисура je заштићена као крај изузетних одлика и као природно добро од изузетног значаја. Овај резерват природе сврстан je у прву категорију заштите. (Службени гласник Републике Србије број 16 од 2000. год.)

Ту ce наводи следеће:

„Овчарско–Кабларска клисура je предео изванредне пејзажне разноликости, лепоте u атрактивности, јединствена u веома значајна културно–историјска целина, особени споменик Геонаслеђа…”

На путу Чачак–Пожега, у природним лепотама огромне клисуре коју гради Западна Морава, протичући између стеновитих врхова Овчара и Каблара, сакривено је мноштво манастира, цркава и капелица, који се једним именом зову Овчарско–Кабларски манастири или „Мала Српска Света Гора”. Ретко где је на тако уском простору саграђено толико манастира. Сад их има десет. На десној страни Мораве су Ваведење, Вазнесење, Преображење, Сретење и Света Тројица, а на левој Благовештење, Илиње, Јовање, Никоље и Успење. У литератури познат је још и манастир Св. Георгија, који је вероватно био на југоистоку Овчара.

ПОЛОЖАЈ МАНАСТИРА

Манастир Вазнесење се налази на падинама Овчара, на месту где Западна Морава прави највећу окуку. Подигнут је на малој заравни између две стрмине окренуте према северу, одакле се пружа видик према Каблару. До манастира Вазнесења се долази када се на 12 км од Чачка скрене са магистрале уз брдо кроз ситно густу листопадну шуму, остављајући удесно поток који се изнад манастира постепено спушта у Мораву.

Због свог положаја у клисури није доступан погледима путника који пролазе овим подручјем. Манастир je могуће видети само са супротне стране Мораве, са места где je подигнуто Успење.

Вазнесење је у модерно доба било можда најзабаченији манастир, не толико због свог положаја, колико због лошег пута, који је у протеклој деценији поправљен.

ТАЈАНСТВЕНИ ДУХ КЛИСУРЕ

Удео у подизању манастира Овчарско–Кабларске клисуре имали су монаси синаити–исихасти. Сам природни амбијент Овчарско–Кабларске клисуре био je привлачан за пустињачко монаштво.

Оснивачем овог духовног покрета сматра се Григорије Синаит који је 1326. прешао на Свету Гору где је окупио повећу групу ученика. Назив „Синаити” везан је, посредно или непосредно, за Синајску Гору. Од времена цара Константина, особито од времена цара Јустинијана, када је основан чувени манастир на Синају, Синај је постао један од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене.

Утицај Синаја и синаитског монашког предања долазио је до Срба на Балкан и преко Немањићких задужбина у Светој Земљи. Од средине, нарочито у другој половини XIV века, средњовековне српске области бивају уточиште и гостољубива територија за групе, организоване и раштркане, које се тамо на- стањују, трпећи прогоне, несигурност од агарјанско– исмаилћанске најезде која се разлила по јужном и ју- гоисточном Балкану.

Када је реч о српским везама са Синајем, ваља рећи да оне потичу још од времена Светог Саве. Приликом свог другог путовања на Исток, Свети Сава је дао богат прилог за обнову Каломонијског манастира у Зајорданској пустињи, који је служио као одмаралиште за поклонике Синаја. Везе Србије са Синајем и духовни утицај Палестине и Синаја на њу продужили су се кроз цео немањићки период. Те везе су постале још присније за време цара Лазара, благодарећи, с једне стране, трагичним збивањима како на Истоку тако и на Балкану, а с друге стране, изузетној личности самог цара Лазара, као и његовој посебној наклоности како према светогорском, тако и према палестинско–синајском монаштву. Познато је да је и сам кнез Лазар ишао у Јерусалим на покло- ничко путовање; том приликом је, између осталог, посетио и манастир Св. Арханђела. Он је познат као ктитор и дародавац манастира ван граница његових области. Његова дарежљивост се простирала не само до Свете Горе и Влашке, него и до Јерусалима, Си- наја, па чак и до коптских манастира на бившем еги- патском подручју. Та његова духовна везаност за све- тиње Истока и надахнутост њима, посведочена је на чудесан начин народним предањем о птици соколу, који лети „од светиње од Јерусалима” да га подстакне на опредељење за „Царство Небеско”; предањем које очевидно није без реалне историјске позадине, прето- чене у песнички симбол.

У касновизантијско доба исихастима су се у суштини називали калуђери који су се посветили сав- ршеном миру – „ исихији”. Њихов идеал био je чисто контемплативан живот, a први и главни захтев уну- трашња концентрација, стална, непрекидна молитва у себи, такозвана „умна молитва” преко које се

долазило до стања сабраности и унутрашње тишине које следе човекову победу над страстима и воде га ка сазнавању Бога. Ова „молитва срца” постала je постепено повеза- на са честим понављањем „Исусове молитве” „Госпо- де Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога” и са извесним телесним вежбама, као што je подеша- вање дисања, који су имали улогу да помогну духов- ном усредсређивању. Верује се да је подизању манастира у Овчарској– Кабларској клисури претходило пустињачко мона- штво, које је на овом простору и заживело због посеб- них природних карактеристика, многобројних пећина на литицама Каблара. Остаје отворено питање када су монаси пустињаци населили Овчарско–Кабларску клисуру. Највероватније je да су ови манастири подигнути крајем XIV века, у време доласка монаха синаита, који су донели један особени тип исихастичког монаштва и стварање мањих манастира у групама са упоредним постојањем пећина испосница у њиховој близини. Покрет синаитског монаштва крајем XIV века на подручју Србије био je прилично јак и раширен, о чему сведочи постојање најмање четири мале „Свете Гope”. Готово je извесно да су се монаси из пећина испосница на литицама Каблара окупљали ради заједничке молитве у Старом Преображењу, чија храмовна слава чува успомену на исихасте. Ha исти начин су, по претпоставци, подигнути и остали манастири. Сигурно je да су као заштита монашке заједнице у клисури, a вероватно и за околно становништво, подигнуте и утврђене две куле – на западу изнад манастира Благовештења и у средишту клисуре изнад манастира Јовања. Ове куле потичу из XIV века, a разорене су у наредном столећу приликом надирања Османлија.

Мало je података о овим синаитима–исихастима који су дошли у Србију. Многи од њих били су истакнути интелектуалци, из разних култура и народа. Они су захваљујући свом начину живота, који je био смирен и сакривен, остали анонимни, јер о многима није сачуван помен. Један од тих синаита био je и Јован Стјенички, страдао од Турака 1462. године, чији je боравак везан за планину Јелицу и манастир Стјеник. Може се пpeтпоставити да су и манастири у Овчарско–Кабларској клисури били прожети истим духовним идеалима, синаитског монаштва и исихазма као и оближњи манастир Стјеник. 35

Надирање Османлија на Балкан и пропаст хришћанских држава стварали су осећај немоћи супротстављања сили која долази са Истока. Присуство Синаита у Србији, која је била крајем XIV века на удару иноверног освајача, дало је духовног подстицаја борби за хришћанство, освежило је изворе аутентичног црквено–богословског предања које се плодотворно одразило на бројна културна поља, као што су књижевност и уметност. Овај тип монаштва био je заснован на сиромаштву, на личном труду, одрицању од света, усмерен на молитвено самовање, сав усредсређен на Царство Небеско, непрестану молитву и духовно усавршавање. Код оваквог типа монаха насилник није имао шта да узме сем голог живота. Зато je он могао опстати и у најнеповољнијим околностима.

Турска напредовања према српској држави испунила су дуге деценије након Маричке битке 1371. године до коначног пада Деспотовине 1459. године. Метежи нису престали ни након тога, услед непрекидног рата Османлија са Угарском. Поприште борби била je северна Србија. To je највероватније и време када су манастири у Овчарско–Кабларској клисури замрли.